ВАСИЛИЈЕ ВАСО ЛАБУДОВИЋ 06.04.1923.- 8.02. 2015.

 ВАСИЛИЈЕ ВАСО ЛАБУДОВИЋ 06.04.1923.- 8.02. 2015.

МР ВАСИЛИЈЕ ЛАБУДОВИЋ, почасни предсједник секциje Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца-Беране и најстарији члан Удружења

Тим поводома је одржана Комеморација у згради Општине Беране у име шире заједнице и у име Удружења и општине Беране од покојника се опростио Горан Киковић, предсједник СО Беране који је о Василију Лабудовићу рекао: 

''Ожалошћена породицо, драги пријатељи,

8. фебруара престало је да куца једно велико срце, толико велико, да је у њему имало мјеста за све нас. Тешко је свима нама данас наћи ријечи, којима бисмо описали празнину која је настала његовим одласком на вјечни починак. Посебно је мени данас тешко, јер нијесам вичан оваквим говорима, али имајући у виду да смо и као друштво и као удружење обавезни да се о покојном Василију Васу Лабудовићу каже неколико ријечи, ја ћу се, трудити да не понављам ријечи које су већ изговорене о Васовом животном путу на дан сахране.
Одмах да кажем да је немогуће за неколико минута и са неколико ријечи казати све о човјеку какав је био Васо, јер је на нашим просторима човјек посебна прича и историја. Сваки човјек има своје рођење, живот и крај. А какав је био животни пут дипломираног фармацеута, хуманисте, грађанина свијета али прије свега вјерног Беранаца Васа Лабудовића.

Василије Лабудовић рођен је 06.04.1923. године у Беранама. Завршио је основну школу и гимназију у Беранама, а Фармацеутски факултет у Београду уписао 1945. године. Дипломирао је 1952. године, и исте почео да ради у Апотекарском центру у Иванграду, у чијем саставу су биле и апотеке у Андријевици и касније Петњици. 
По завршетку студија иванградске општинске власти понудиле су му службу у Андријевици. Посао није прихватио већ је конкурисао у Тутину. Ипак, на његову срећу, свој радни вијек започеоје у родном граду. Управник градске апотеке био је све до одласка у пензију, до своје 65. године. Kaко ми је причао никад се није десило да неког лијека нема дуже од 24 часа. Радио је у апотеци у Беранама као фармацеут 40 година и 30 година дежурства, сваки други дан по 12 сати, а недјељом и празником по 24 сата. Увијек спреман да помогне болесницима Фармацеут Василије Лабудовић стизао је и до најудаљенијих села наше општине. Оснивач је апотекарског центра и прве сеоске апотеке у Црној Гори у селу Петњица и службе Хитан лијек. У два мандата био је предсједник фармацеутског друштва Црне Горе. Добитник је плакете савеза фармацеутских друштава Југославије и повеље фармацеутског друштва Црне Горе. Био је биран за директора апотека Црне Горе, али ту функцију није прихватио. Почасни је члан дивизије Гарибалди. Писао је ''о грипу'', ''како доживјети сто година'', ''о апотекарској служби у Црној Гори'' до 1918. године. Објавио је до сада књиге: ''Јабука'', ''Јардум'', ''Јагода'', ''Јаје'', ''Малина'', ''Боровница'', ''О меду'', ''Бијели лук'', ''Вицеви о љекарима и апотекарима''. Био је члан Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању и члан Југословенске књижевне заједнице. У основној школи Брезојевице код Плава оформио је библиотеку ''Милутин Јеремије Лабудовић'' са око 500 књига. 
Својим неуморним и несебичним радом показао је да фармацеути нису само обични продавци љекова, већ да њихов позив има и химану мисију. Никада му није било тешко да на позив из било ког краја општине понесе лијек болеснику, које је неријетко и превозио до медицинског центра. Када је апотека у Петњици отворена прву смјену радио је у њој, а другу у Беранама. О његовој посвећености послу писали су многи. У тексту који је 3. априла 1973. године објављен у једним новинама пише- Још се није догодило да у сеоској апотеци у Петњици код Иванграда, нестане неког лека захваљујући несебичном залагању Василија Лабудобића и Властимира Герића.- У тексту се даље наводи- Њих двојица задужена су за снабдјевање апотеке и тај посао обављају веома часно. Чим примете да је у апотеци лек на измаку, седају у ,,Спачек“и одлазе тамо где се он може набавити. Они педантно воде евиденцију о сваком леку и у свако доба знају колико их има. Кола, иначе, возе сами, без накнаде за ту врсту посла. Но, ријетко, они позајмљују лекове и реномираним медицинским установама у Црној Гори. 
Представљао је Југославију на Светском Конгресу апотекара у Риму.
Путовао је свуда. Посјетио је Грчку, Бугарску, Румунију, Мађарску, Чешку, Њемачку, Италију, Француску. Један је од оних чија је заслуга побратимљења општина Беране и Терамо. Говорио је италијански и Њемачки језик.
Занимљив детаљ Васовог живота је тај да је био шеф италијанског логора у Лесковцу 1944/45. године. Као награду за своју благу нарав добио је захвалницу на којој су потписи свих 120 затвореника логора. Једног је чак и посјетио у Ђенови. Ова прича је стига до Италије, тачније до професора историје Др Антонија Виоланте, који је, испирисан Васовим искуством, свом студенту за тему магистарског рада дао ,,Положај италијанских затвореника у југословенском логору“.
Помагао је цркве и манастире. Добитник је повеља, похвала и признања који красе зидове његове дневне собе. Добио је, раније, захвалнице за двадесет година рада у здравству, од Манастира Ђурђеви Ступови, мјесних заједница, југословенског Црвеног крста и тд. Многи су о њему написали и пјесме. Ево једне коју је написао Радован Жижић из Бијелог Поља.
ВАСИЛИЈЕ ИЗ ТЕРАМСКЕ
Овдје у Долимљу гласно ћути
Сакупљена прошлост,
Овдје тихо прича
Наталожена старост,
Овдје здружена шапуће
Школована мудрост,
Овдје непролазно миришу
Фармација и савјети,
Овдје живе пријатељства
Са заробљеницима из Италије,
Овдје у Терамској улици
Чојство станује,
Овдје Василије Лабудовић
Вијек довјекује.
Овако богата биографија сама по себи говори о каквој се личности ради, суочавајући нас са тежином његовог одласка са овоземаљског свијета и стављајући нам до знања да је био човјек који заслужује дужно поштовање и вјечити незаборав.
Али, свјесни неумитности природних и болошких закона по којима смо сви смртни, опраштамо се данас од човјека које је оставио велико дјело из себе. Све то заједно указује да је Васо на најбољи и најчаснији начин заокружио своју животну причу, трасирајући пут младим нараштајума, онако како то чине само перјанице и одабрани синови српскога народа.
Био је велики хуманиста и, ако се то може тако рећи, народни љекар који је лијечио и љековима и ријечима. Знао је да управо та топла и блага ријеч, улијева наду, представљајући најбољи лијек за све ране овога свијета. Скоро да нема мјеста гдје Васо није стигао, обављајући своју хуману исцјелитељску мисију и пружајући савјете злата вриједне. Такви људски и хумани подухвати дали су му најузвишеније мјесто и међу својим колегама , али и почасно мјесто у народу којег је волио колико и свој завичај, коме је уосталом посветио читав свој живот. 
Васо се налазио на мјесту Почасног предсједника секције Удружења ратних добровољаца 1912-1918. година, њихових потомака и поштовалаца за Беране , одан идеји оних који су вјековима борећи се ''за крст часни и слободу златну'', своје кости узиђивали у слободу коју данас уживамо. Давао је тако пуни допринос да се од заборава отргну значајни догођаји и јунаци, ратни добровољци, који су се храбро борили против вишевјековних завојевача, наглашавајући да се културно, духовно, друштвено и историјско јединство српског народа у Црној Гори мора бранити свим демократским средствима, ради очувања националног, језичког и свеукупног идентитета. Борио се као човјек и хуманиста против свих врста дискриминације.
Без обзира што више није међу живима, то мјесто почасног предсједника увијек ће му припадати, јер је то својим чињењем итекако заслужио, иако му у животу нијесу биле важне титуле , о чему говори и чињеница да је нама млађима давао предност, подучавајући нас да будемо прије свега људи, па тек онда носиоци одређених звања.
Драги наш деда Васо, хвала ти за све што си учинио за наше Удружење и за све што си дао твојим Беранама, које су те јуче ипспратиле на вјечни починак и које ће те с поносом помињати и по добру памтити.'' 
Хвала вам! 
Живјели!''

На сахрани пригодним говором присутнима се обратио Светислав Свето Стијовић:

''Уважени тужни скупе,
Почаствован сам улогом коју ми је одредила поштована породица Лабудовић да се у име свих вас опростим од Василија-Васа Лабудовића и уједно уплашен да ту улогу нећу испунити на начин како би требало да је испуним, јер наспрам свих нас је Васов живот дуг 92. године, времеменски без мало пуни вијек, велика, до краја испуњена књига времена, више од романа, а раман није лако сажети у неколико реченица и неколико минута које у овом моменту имам на располагању.
Јуче нас је заувијек, напустио драги Васо, знаменита личност Берана, који је својим дугим и часним животом и дјелом оставио широк и неизбрисив траг, човјек по коме се наш град деценијама, по добру, препознавао. Отишао је један од најстаријих и најзаслужнијих Беранаца, човјек занимљиве и садржајне биграфије, пријатељ великог броја људи не само у њговим родним Беранама, већ много шире и одавде много даље.
Рођен је далеке 1923. године у угледној староградској породици Милутина и Милице - рођене Басекић из Бијелог Поља, као најстарији од њиховог петочланог порода, у породици високих моралних и патриотских вриједности која је дала више учесника партизанског покрета. Осим Васа, ородили су и одгајили Милутин и Милица још три сина – Шћепа, Крста и Мингу, угледне и признате људе у значајним друштвеним областима, и кћерку Веру, која је, нажалост, млада умрла, а прије пар година на вјечни починак испратили смо и доброг и драгог Крста. Васов брат Стеван-Шћепо био је лични фотограф Јосипа Броја Тита и хроничар чувене Алжирске револуције , а брат Миодраг-Минга познати љекар у Београду.
Послије учешћа у рату од 1941. до 1945. године, покојни Васо је студирао и дипломирао фармацију у Београду. Вратио се потом у своје родно Беране и дуги низ година био управник у то вријеме једине градске апотеке, као први дипломирани фармацеут у Горњем Полимљу. Било је то дуго раздобље његове пуне преданости и посвећености професији, његове искрене жеље да људима буде од користи, да им како љековима тако и добротом и племенитошћу помаже у лијечењу. Остала су упамћена његова даноноћна дежурства у Апотеци, тачност и стручност, набавка и прављење љекова којих је, недостајало и до којих су људи из удаљених крајева тешко долазили. То га је, као човјека пуног корисних идеја и подстакло да покрене надалеко познате акције ''Апотека на точковима'' и ''Хитан лијек''. Својим аутом – популарним ''Спачеком'' које су од милоште звали ''Лекомобил'' добављао је пацијентима лијекове недоступне медикаменте из најудаљених крајева бивше Југославије. 
Као магистар фармације, након пензионисања, посветио се алтернативној медицини, и изучавању љековитих састојака биљака, воћа, поврћа и домаћих производа. Аутор је 11 књига из те области, од којих се, свакако, издваја књига о љековитим својствима познатог црногорског напитка ''Јардум'' за коју је добио прву награду на свјетском сајму здраве хране у Милану. Било је то вријеме тешких санкција према Савезној републици Југославији и тај догађај су веома наглашено забиљежили и страни и домаћи медији, београдска ''Политика'' је ту информацију објавила на насловној страни под насловом ''Јардум пробија блокаду''. Васо је волио људе без обзира на њихову вјерску и националну припадност и географску одрађеност. Због тога је и имао пријатеља у многим крајевима некадашње велике државе. Чак и изван њених граница. За Италију га је везивало чврсто пријатељство са преживјелим италијанским заробљеницима у логору у Лесковцу гдје је показивао велику хуманост према италијанским заробљеницима помажући им да сачувају живу главу.
Његова је заслуга што је дошло до братимљења италијанског града Терамо са нашим Беранама. У Тераму једна улица носи назив Беранска са видно истакнутом таблом, и у Беранама, улица поред Васове куће, зове се Терамска. И под старе дане Васа није напуштила жеља за ширењем пријатељства са грађанима Италије. Упознао је професора италијанског језика на Учитељском факултету у Беранама Терезу Албоно, која ради при амбасати Италије у Црној Гори, а прије двије године посјетио га професор доктор историје и географије римског државног универзитета Антонио Виолање.
Васо је био актуелни почасни предсједник Секције ратних добровољаца 1912-1918 – њихових потомака и поштовалаца – Беране и најстарији члан Удружења. Поводом његове смрти Удружење ће сјутра у подне одржати комеморативну сједницу у великој сали Скупштине општине Беране.
Иако високи интелектуалац, Васо је волио дружење и пријатељства са обичним људима. Волио је путовања и често је, обилазио ближа и даља мјеста жељан нових сазнања и познанстава. Био је прави хуманиста, а његову хуманост и племенитост више пута осјетили су ђаци и радници школа у Радулићима, Доњој Ржаници, Брезојевицама, којима је донирао школски инвентар и ђачки прибор.
Волио је и поштовао традицију, старине, па су се у његовој кући могли наћи ствари којих другдје нема, као успомене на минула времена и живот у њима.
Био је прави визионар, имао сјајне идеје попут оне да је умјесто Фабрике целулозе у Беранама требало градити Фабрику љекова у којој би радници носили бијеле мантиле, ех да су га послушали. Зрачио је ентузијазмом и оптимизмом, мирноћом и добротом, вјерујући у живот упркос годинама које су се множиле.

Поштована породицо и родбино Лабудовић,
Васова смрт догодила се на природним законима. Бог му је поклонио дуг живот и он га је поштено и достојанствено живио и проживио на част и понос свих вас, његових најближих. Осим за вас, његова смрт је велики губитак за све његове пријатеље, за његово и наше Беране које је својим животом и дјелом трајно заслужио. Нека вам то буде утјеха у болу за њим и нека вас прати здравље, срећа и дуг живот.

Хвала драгом Васу за све добро и људско што је за живота учинио, слава му, вјечни мир и вјечни спомен међу живима.''

Петар Лабудовић, синовац Василијев је о њему казао следеће:

''Ја сам један од потомака Василија-Васа Лабудовића, његов рођени синовац, и поносан сам на свог стрица. Поносан сам на његов дуги и честити живот и на његово велико професионално и људско дјело. Цио свој живот посветио је фармацеутској професији у служби народа. Част ми је што је у много чему био први, а био је први дипломирани фармацеут у Горњем Полимљу, први дугогодишњи управник беранске апотеке, тада једине у Беранама, хуманиста, патриота, пријатељ, донатор.
Његово пријатељство према Италији посебно је печат његове свијетле биографије и доказ да је био визионар, космополита, човјек у служби људи без обзира на њихову вјеру и нацију и географску одређеност.
Његов живот дуг скоро пуни вијек лијепа је и вриједна лекција нама њему најближима, али и великом броју других који су га познавали, поштовали и вољели. Част ми је што се сврстао у ред заслужних и знаменитих беранаца. Користим прилику да захвалим медијима и вама наравно, који су објавили пригодну информацију о смрти мог стрица Васа, као доказ да је обиљежио један дуги временски период на прави начин. ''

ГЛАС ХОЛМИЈЕ БРОЈ 25. ОД МАЈА 2015.ГОДИНЕ
Прилог припремио Миличко Трифуновић